Posvećen stih

Dok mesec neumorno sjajem prekriva cestu,
Dok je grli i mazi nežnije od kiše i vetra,
Razmišljam zašto mi nikada nisi poklonio pesmu,
Ili cvetić maleni, ili čestitku napisanu srcem,
A dozvolio da te i dalje čekam na našem starom mestu.


Dok obalu svakoga dana ljubi njeno more,
Razmišljam da li će druga ukrasti srce tvoje,
Od brige i tuge na čelu napraviše se bore,
Jer ne dam drugoj da uzme ono što je moje,
I zato uplakana dočekujem rane zore.

Onda neko šapne da drugačiji si od svih,
Pa mi ne dozvoli da se od tebe oslobodim,
Javi se poneki i radosni usklik
Dok umorno brišem suze s lica,
Jer možda je negde ipak meni posvećen stih.