"Živi život kao da je današnji dan poslednji", reče mi šapatom, nežno me mazeći po kosi.
Udahnula sam duboko kao da pokušavam da udahnem svaki atom njega, privila se bliže i zagrlila ga čvršće...kao da je poslednje. Prošaputao je "Biće sve u redu.", a znala sam da neće.
Te noći znala sam da je to početak našeg kraja, jednostavno sam znala. Gledala sam ga kako smireno skuplja svoje stvari po sobi pevušeći, pokušala sam da delujem smireno, spokojno, da ne primeti da osećam da nas uskoro neće biti. Mislim da je to i on znao, ali da nije hteo to priznati sebi, a ni meni. Ipak, oboje smo znali da će na kraju on morati da bude taj ko će završiti ovu priču, jer smo isto tako, oboje znali da bih se ja borila do poslednjeg atoma snage, mučeći nas oboje.