Ušetao si u moj život potpuno neprimetno, tiho, kao što se zrak sunca ni od kuda pojavljuje na istoku i kroz prozore osvetljava najmračnije i najskrivenije kutke sobe. Tako si ti svojom pojavom osvetilo najzabačenije i najtamnije kutke moje zamrle duše.
Došao si ni od kuda, samo se stvorio tu...nisam znala ko si, niti šta želiš. Nisam znala ništa o tebi, čak ni da li su tvoje reči tačne i iskrene, a ponovo, milovao si njima moju ranjenu dušu nežno, kao blag povetarac u proleće koji miluje cvetove. A i bilo je proleće, proleće moga srca. Proleće, jer sve je iznenada počelo da se budi, da se rađa. Izumrli cvetovi snova, odjednom, dobiše snage da najlepše svetaju, trave nežnosti ustadoše i počeše da se vijore na vetru emocija, a za sve to bio si "kriv", ti!
Slušala bih te satima, gubeći se u vremenu. Svaki minut sa tobom, sa tvojim rečima, bili su za mene spokoj, mir nakon teškog dana. Svaka tvoja reč bila je za mene lek, lek koji je lečio dugo stvarane rane. Znao si kada šta treba reći, čak i kada nisi mogao videti moje lice, a ponovo, kao da si sa njega čitao. Ne, nisi me poznavao, ali si me ipak odlično znao. Znao si šta mislim i kada to ne kažem, znao si šta osećam i kada to ne pokažem. Evo, ni sada ne shvatam kako, ali znao si. Znao si za svaku bol koja je moju mladu dušu prodirala, osetio si svaku suzu koja bi se skotrljala niz moje lice, znao si...
A ja, kao maleno dete, mnogo puta ranjeno, gušila sam sebe, ubijala emocije, zakopavala ih na dnu duše. Nisam želela da još jednom budem povređena, nisam želela da se ponovo vrate oni divni osećaji, leptirići u stomaku...nisam želela, ali ne bira razum, već srce.
Nastavice se...
Нема коментара:
Постави коментар