понедељак, 30. јануар 2017.

Ogledalo duše

"Živi život kao da je današnji dan poslednji", reče mi šapatom, nežno me mazeći po kosi.



Udahnula sam duboko kao da pokušavam da udahnem svaki atom njega, privila se bliže i zagrlila ga čvršće...kao da je poslednje. Prošaputao je "Biće sve u redu.", a znala sam da neće.


Te noći znala sam da je to početak našeg kraja, jednostavno sam znala. Gledala sam ga kako smireno skuplja svoje stvari po sobi pevušeći, pokušala sam da delujem smireno, spokojno, da ne primeti da osećam da nas uskoro neće biti. Mislim da je to i on znao, ali da nije hteo to priznati sebi, a ni meni. Ipak, oboje smo znali da će na kraju on morati da bude taj ko će završiti ovu priču, jer smo isto tako, oboje znali da bih se ja borila do poslednjeg atoma snage, mučeći nas oboje.


"Idem sad, videćemo se sutra, prekosutra, nisam siguran kada ću moći."
"Nisi siguran kada ćeš moći? Ako ti značim dovoljno videćemo se što pre", projuri misao groz glavu, a onda blagi osmeh na licu, napućene usne koje čekaju poljubac.
"Naravno, dogovorićemo se već, i ja imam dosta obaveza ovih dana..."

Još nekoliko dugih poljubaca i vrata se zatvoriše. Zatvorena vrata, otvorena duša, otvoren put tuzi, otvoren put suzama. Govorim sebi kako sam jaka i kako će sve dobro da se završi, ali me realnost sadašnjeg trenutka ne napušta. Isuviše je jasno da mi više nismo mi, da smo dva drugačija sveta koja se slabašnim ručicama još uvek drže. 

Realnost otvori oči čoveku, prikaže mu istinu onakvu kakva ona jeste, ali sa druge strane ona ne dobija uvek bitku protiv iluzije koju duša neprestano stvara. I onda po ko zna koji put, spiskovi u mojoj glavi, zašto si savršen čovek za mene, a sa druge strane lista stvari koje prvi spisak ruše. I tako u nedogled, i uvek se to moje tumačenje isto završi, plakanjem i konstatacijom da je jutro pametnije od noći i da će se sutra sve samo rešiti. A neće, jer sutra će biti isto što i danas, jer zašto ne bi blio.