Roman "Zločin i kazna" je remek delo ruskog pisca Dostojevskog i smatra se jednim od najvećih dela ruske književnosti.
Kada god se rasravlja o ovom romanu, jedno od osnovnih pitanja koje se nameću jeste da li je glavni junak Rodion Romanovič Raskoljnikov zaista kriv, i ako jeste, da li se njegov postupak može opravdati.
Raskoljnikov motiv za ubistvo starice bio je višestruk. On nije gledao samo lični interes već se osvrnuo i na svoju porodicu sa kojom je bio u jako čudnim odnosima. Pored toga što je želeo da sebi obezbedi završetak studija, a da onda živi pošteno celoga života, želeo je i da spasi sestru koja je bila sluškinja u kuci Svidrigajlova, ali i da olakša život majci u seoskom mestu. Pored svih ovih očiglednih motiva, Raskoljnikov je našao opravdanje ovom zločinu i u tome
da bi ubistvom ove starice svet bio bolje mesto za život, jer je smatrao da je ona jedna zla i gramziva starica koje je zaradivala na tuđoj muci.
Ono što unosi zaplet celoj ovo zamisli je to da je ipak sudbina je umešala prste u ovaj Raskoljnikov savršeno skovani plan, te se na mesto zločina pojavljuje staričina kći Lizaveta koju neplanirano ubija. Iako je ceo plan završen bez ikakve greške, ovo na Raskoljnikova ostavlja posledice.
Dostojevski je od jednog zaista jednostavnog sižea razvio jako složenu strukturu različitih sudbina, karaktera. Ovaj roman može se posmatrati sa mnogo aspekata: kao socijalni roman, kriminalni roman, problemsko-filozofski, psihološki, ali i roman lika. Za naše pitanje najbolje je posmatrati ga kao psihološki, roman lika, ali i problemsko-filozofski.
Ceo roman zasnovan je na dve paralelne ličnosti Raskoljnikova. U jednoj situaciji vidimo ga kao staloženog mladica, koji je istrajan u tome da dođe do zacrtanog cilja, a već u drugom ga vidimo u bunilu i kako u svakoj reči prepoznaje namere da se otkrije ubica Aljone Ivanove.
Tokom celog romana u Raskoljnikovu je sukob dvojice. Sve do samog zločina u njemu je bitka izmedu onog ko zločin priprema i onoga ko se tome suprostavlja. Od ubistva pa nadalje Raskoljnikov stalno zapada u borbu sa sobom i u toj igri njegove savesti možemo pokušati da pronađemo opravdanje za njegove postupke. Postavlja se pitanje da li poslednje stranice romana daju pozitivnu sliku o ovom čoveku i da li mogu da nas navedu da ovom čoveku oprostimo zločin?
Završne slike gde vidimo Raskoljnikova na Sonjinim kolenima potpuno prepuštenog i pomirenog sa sudbinom, čoveka koji odlučuje da se prepusti veri i da u njoj pronađe spas, daju nam tračak nade da je zapravo Raskoljnikov zaista osoba za koju možemo reći da nije kriva. Međutim, sa druge strane, postavlja se pitanje, da li iko od nas može sebi dati prava da odlučuje osudbini nekog drugog, kakav god taj drugi čovek bio. Svakako, poznata je činjenica da je mnogo ljudi bilo nesrećno zbog
dugova koji su imali kod Aljone, ali da li to nju zapravo čini negativcem? Da li to može biti opravdanje za ovakav postupak?
U korist stava da je Raskoljniko kriv govori i činjenica da on možda nikada ne bi ni priznao zločin da sled događaja nije bio takav. Da nije priznao Sonji, a za njegov zločin čuo i Svidrigajlov. Takođe, na robiji Raskoljnikov se nije pokajao zbog svog zločina i to što je zapravo učinio, nije ni smatrao zločinom.
Iako je Raskoljnikov zločin počinio sticajem okolnosti, spoljašnim podsticajem, iako se kod njega javljaju dileme, mučenja, sumnje, sve je to samo njegovo bekstvo od stvarnosti i pokušaj da stvori alibi za sebe. Pojedini kritičari čak smatraju da ga povod - rešavanje finansijskih i porodičnih problema - smatra etičkim opravdanim.
Ipak, moj lični zaključak je da cilj ne može opravdati sredstvo. Koliko god naši ciljevi delovali veliko i dobroćudno, treba ostati moralan jer niko od nas nema prava da odlučuje o tuđim životima.
Нема коментара:
Постави коментар