недеља, 03. децембар 2017.

Jedno zimsko jutro - pismeni sastav

Još jedno hladno zimsko jutro. Alarm odbija da prestane da se oglašava, a ja odbijam da ga poslušam. Ne želim da se izvučem iz svoje tople postelje, ne želim da napustim taj mir i sigurnost koju mi moj dom donosi. Ne želim da otvorim vrata i iskoraknem u svet. Ne želim.

Ali on ne odbija. Nakon više od pola sata, uspevam da se pridignem. Napolju je savršeno zimsko jutro. Sneg se igra po obroncima planina, valja se po travi i leškari po drveću, a sunce mu smelo pravi društvo, dajući mu savršenu konturu, ali pazeći da ga ne povredi, da ga ne ošteti.

Mali vrapčić veselo šeta po mom prozoru. Njemu ne smeta zima, ne smeta mu ni hladnoća. Njegove male nožice plešu po prozoru i on se ne boji sveta, ne boji se zime. Tako je mali, a tako je smeo.




Jutra volim, zato što mogu u miru uz svoju omiljenu pesmu da sebi pripremim čaj, kafu i doručak. Da u svom toplom domu, nameštenom po mom ukusu, šetam u svojoj omiljenoj pidžami, dok spremam doručak, i ručak za poneti. Volim i to što mogu da listam štampu, a da me niko ne prekida.

Moja jutra su duga, onoliko koliko mi obaveze dozvole. Imam svoje divne rituale, koje ne želim da menjam. Mogla bih satima da ispijam svoju kafu, satim da čitam, satima da pišem. Ako mene pitate, pa ja bih volela da samo jutra i postoje. Bez alarma, ako može.

Najviše volim jutra koja dozvole da traju do podneva, pogotovo zimska. Obožavam da gledam dečake i devojčice sa prozora koja neumorno jure po parku prekoputa i ne dozvoljavaju da odrastu. Divim se njihovom elanu.

Zima je predivno doba, zar ne? Osim kada duva jak vetar, pa ponese i vas. Ili kada je poledica svuda, pa neretko završite na leđima. Ili kada se ona ista deca igraju u parku, a grudva završi po vašoj glavi. Ili... Ipak je to predivno doba. Doba kada najviše vremena provodimo sa voljenima. Tada je porodica na okupu, svi smo prisniji i prisutniji. Zajedničke večere, okupljanja, a onda zajedničke šale i uspomene.


Danas, ovog zimskog jutra, postoje samo uspomene. Daleko od svih, u nepoznatom gradu, među nekim drugim ljudima... Odbijaš da ustaneš, odbijaš svoje rituale, odbijaš da je jutro, odbijaš da je zima. Jer nedostajanje je najprisutnije. Steže i guši. Želiš da si u nekom drugom mestu, sa nekim svojim ljudima.